Uta

август 02, 2017 | среда

Share This Post With:

Zemlja sa najvišeg vrha – Mont Everest 8848 m

Dana 22. maja, u 05.05, bila sam u prilici da vidim Zemlju potpuno drugačije. Drugačije od onoga što vidimo i zamišljamo svakog dana. Kako sam prilazila samom vrhu to je postajalo jedno tiho, prelepo i veličanstveno iskustvo. Videla sam razne ljude i boje raznih zastava. Tada sam shvatila da sam stigla do vrha. Nikada neću zaboraviti prve zrake sunca koji su nas obasjali rađanjem ranog jutra. Iako je temperatura bila 40 stepeni, imali smo utisak da je jako toplo. Horizont zemlje je imao oblik krive. Oblake smo ostavili ispod nas, dosta ispod nas. Ovaj trenutak ću uvek pamtiti kao najlepšu stvar u mom životu.
 
Penjanje na vrh Everesta, najvišu tačku zemlje, nije bio samo moj lični uspon; to je bilo penjanje prve žene iz zajednice kosovskih Albanaca. Ovaj poduhvat je zahtevao mnogo truda i požrtvovanja, ne samo zato što su takve ekspedicije teške i skupe, već zato što su u našoj zemlji alpinizam i planinarenje u ranoj fazi, posebno kada su u pitanju žene.
 
Moja karijera aplinistkinje je počela 22. maja 2011. godine kada sam se pridružila grupi na čelu sa Baškimom Muljom i njegovom suprugom Ditom. Bila sam iznenađena i veoma srećna kada sam videla da su i žene po planinama. U to vreme su većina alpinista bili muškarci, a zbog prisustva žena sam shvatila da je planina i za žene. To me je podstaklo da nastavim sa planinarenjem. Tokom prve tri godine sam se bavila lakim hodanjem i planinarenjem svakog vikenda, dok sam tokom naredne tri godine počela da povećavam intenzitet i dinamiku koraka. Počela sam da se penjem po planinama na Kosovu i Albaniji, u Evropi i Aziji. Onda sam počela da izazivam vrhove koji su tehnički teži i na većim nadmorskim visinama.
 
Ta 2016. je bila godina preokreta. Nekoliko ljudi me je odbilo da se penjemo na najviše vrhove upravo zato što sam bila žena, što je značilo „slaba“ da se nosim sa penjanjem. Upravo je Džimi Begeja iz Udruženja Dajti taj koji me je odabrao da predstavljam „Albanku na Himalajima“. U septembru 2016. je počela intenzivna obuka. Svaki dan sam trčala i radila i druge vežbe snage; penjala sam se do vrha svakog vikenda, uz poseban režim ishrane i sna. Otišla sam sa prvom ekspedicijom na Himalaje, gde sam uspela da se popnem na tri visoka vrha: Ramdung 5700, Nurbu 5800 i Ramdung 6000 metara nadmorske visine. Nakon povratka sa ove 40-dnevne ekspedicije, zajedno sa vođom ekspedicije, Džimijem Begejom, odlučila sam da nastavim sa usponom na vrh Everest.
 
Kod mene je postojala sumnja, imala sam slabu podršku porodice i društva. Bojali su se da neću biti u stanju da se vratim sa vrha. Najčešći komentari su bili „Kako ćeš ti sama kao žena da se penješ? Zar ti nisu dovoljni naši vrhovi, pa ti trebaju i oni iz sveta? Zašto nisi u braku pa da dobiješ jedno dete?“ Komentari su se nastavili još neko vreme, ali kako se bližio datum polaska za Everest, ljudi su počeli da shvataju ozbiljnost i moje insistiranje na ovoj ekspediciji. Moji najbliži ljudi su počeli da me podržavaju u ispunjenju mog sna, dok su drugi nastavili sa glasinama. Ovi izazovi su postali katalizator za moje putovanje prema ovom uspehu.
 
Otišla sam sa prištinskog aerodroma početkom marta. Veliki broj  planinara i građana ma je ispratio sa aerodroma. Bila sam u suzama. Verovala sam u svoj san. Kada sam se pozdravila sa Skenderom Sinom, predsednikom Planinarskog udruženja „Paštriku“ iz Đakovice čiji sam član rekao mi je: „Uta, želimo da nam se vratiš kao pobednica. Uspećeš, veruj mi“. Ove reči, i mnoge druge, su mi dale hrabrost kada sam se osetila slabom tokom ekspedicije.
 
Moja ekspedicija je trajala oko dva i po meseca. Krenula sam iz Hinku doline sa ekipom žena iz Jordana koje su se isto pripremale za penjanje na Everest, a zatim sam nastavila sa švajcarskom ekspedicijom u regionu Makalu (severni Nepal), a onda sam 8. maja nastavila do baznog kampa ispod Everesta. Put do ovde je bio veoma težak i sa puno izazova: od povrede prstiju pa sve do klizišta na planini kada smo rizikovali život i celu svoju ekspediciju. Imala sam trenutke u kojima sam se osećala slabom, tužnom, slomljenom, ali sam pokušavala da prevaziđem pevanjem i plesom, i uz vreme provedeno sa lokalnim stanovništvom Himalaja.
 
Dana 9, 10. i 11. maja sam napravila prvi uspon u bazni kamp, na 5300 m, a zatim do kampa dva na 6500 m, pa do kampa 3, na 7200m, i na kraju sam se vratila u osnovnu kamp bazu. Odmorili smo tri dana i onda smo 14. maja krenuli da se penjemo u pravcu Everesta. Plan je bio da se 19. maja popnemo na Everest. Kada smo bili blizu kampa broj 4, negde na visini od 7800 m, meni i Tendi Šerpi, vodiču moje ekspedicije, je javljeno da je vetar u Kampu broj 4, na 7950m, blizu 85 km/h. Doneli smo odluku da se hitno vratimo prema donjim kampovima. Drugi pokušaj u pravcu Everesta smo pokrenuli nakon jednog dana odmora, 20. maja. Prvi pokušaj i veliki vetar su nam uzeli mnogo energije, a drugi pokušaj je bio veoma težak. Kada sam bila u baznom kampu, u suzama sam razgovarala sa svojom sestrom. Bila mi je potrebna energija i ljubav iz sveta izvan planine. U pitanju je bila veoma teška odluka za koju mi je trebala podrška.
 
Nakon Kampa 2 i 3, 20. maja smo stigli u kamp broj 4. Pohod na vrh je počeo u 20.30 te večeri. Hodanje do samog vrha je bilo lakše nego što sam mislila. Često bih pogledala u nebo i osećala zadovoljstvo što sam tako blizu samog vrha, cilja za koji sam žrtvovala mnogo toga. Videla sam tela ljudi koji su umrli kao i ljudi koji su bili blizu smrti. Ako bih se suočila sa ovim osećanjima negde dole, to bi sigurno imalo više uticaja na mene. Ali tamo sam postala imuna na loše stvari. Sve što sam morala da uradim je da nastavim sa penjanjem ka realizaciji sna.
 
Dana 22. maja 2017, u 05.05 sati stigli smo na vrh Everest. Istoga dana smo se vratili u kamp 2, a 23. maja vratili smo se u bazu.
 
Ovo penjanje je urađeno uz dosta napornog rada, požrtvovanja i uz puno ljubavi. Himalaji nas čine vrlo malim pre svega. Skromnost nam daje mogućnost da nastavimo da pratimo svoje snove.
 
Ova ekspedicija ne bi bila moguća bez kontinuirane podrške od strane Džimija Begeja i Dajti udruženja, Skendera Sine i Udruženja Paštriku, Federacije planinarenja Kosova sa celom zajednicom planinara, mojih roditelja i porodice Ibrahimi, kao i mojih prijatelja.
 
Hvala Vam što ste dali svoj doprinos da verujem i da ostvarim svoj san.